Жута лица

Шта нас питају жута лица, а и одакле им право?

Никад нас не гледају право у очи, искривљених израза нас проматрају. Растапају се ужаснута. Или је крива оволика врућина?

Неретко изгребана, пуна ожиљака који сведоче о времену које неумитно пролази, хтели ми то или не. Који је исход? Затварање очије пред очигледним или осветљавање болних места зарад излечења? Хоће ли нам енергија Сунца помоћи по ко зна који пут? Пепео пепелу, повратак исконском, животворном, које нас слаже и разлаже? Представа смрти не као коначног одредишта већ попут малох предаха пред наставак путовања? Хтели ми то или не, материјално, опипљиво је и пропадљиво, нестално, а зашто се упорно држимо за прамац брода који несумњиво тоне?

Вазда је било лакше окривљавати друге за сопствене непромишљене потезе и одлуке. Кукати нас судбином тужном. Судбина представља пређени пут, који нас доводи до овог места сад. Раскршћа. Одкуд стална човекова упитаност и преиспитивање, којим путем треба ићи, уз непрестани страх од погрешке? На грешкама се учи, кажу стари.

Прекинувши зачарани круг истоветних покушаја, крчимо пут ка излазу из вечног врзиног кола. Чудесно како исти симболи попримају и божанска и ђавоља обличја. Као две стране истог новчића…

Нису ли ова жута лица ипак златна? 

Обасјана и оживљена енергијом Сунца, навлаче маску која им пали живо месо. Покушавају да оправдају улогу која им је немилосрдно додељена. Грцајући у самртном ропцу, батргајући између јаве и сна, труде се да придобију, увуку се на мала врата, под изговором о недовршеном послу. Жута лица и не умеју да погледају право у очи јер она заправо и нису жива – обитавају и лутају као проклети и распарчани делови бившег живота. Распар. Зачикавају, лудирају се и кревеље. Прихватимо их тако немирне и разобличене, не избегавајмо их. Не плашимо их се! То никако! Намиришу страх попут гладних паса. Прођимо покрај њих потпуно незаинтересовано. Ништа нам не могу пружити, већ само узети. Нека остану тамо где јесу – са друге стране улице, гризући сопствене ране.

Leave a Reply

Close Menu