СЛУЧАЈНОСТ

Врховно – Узвишено као врхунац стрпљења или врх брда?

Нигде врбе.

Сунце пржи. Жеже. Дивног ли осећаја! Где се скрило оно мило раноаприлско? Вратите ми моје боје! Истопивши се, претапају се у натопљену земљу.

Цуре, теку, беже.

А Сунце пржи. Жеже.

Нек чини што му је воља. Оно нас не пита како да пулсира и дише. Оно зна. А ми несрећни сањамо да видимо. Читав живот проведемо у убеђењу да нешто видимо – баш онакво какво јесте. Како смо само умишљени! Ништа ми не знамо. Објашњавамо себи, а понајвише другима спољашњи живот. И лажемо. О, како само дивно лажемо! Пројектујемо стварност (које заправо ни нема) по сопственом нахођењу. Замајавамо се, стварамо табеле, налазимо доказеи тобоже владамо ситуацијом. Најпаметнији вазда беше онај ко рече: „Знам да ништа не знам.“

Случајности не постоје. Нек запуше уши научници који тврде супротно…

Бројеви то најбоље знају. По обрасцу се појављују само на представама које желе гледати. Нико није натерао седам гора и седам мора да отпишу коју гору или море и постану пет гора и пет мора! Учимо о истрајности и доследности! „7“ као чудесан број. Није залуд неко „схватио“ да дуга има седам боја!

Leave a Reply

Close Menu