Стаклено звоно

Нема искре. Искрености или варнице? Свака крпа нађе закрпу.

Па тако и ова прича. Мноштво артикулисаних звукова који једва чекају да побегну из кутије. Идентификовани, прожимају се и преплићу са тоновима боје. Заправо су одувек једно, тон=тон. Било, и биће. Постоје и живе одувек, чекајући да их неко препозна и доживи, разуме и примени. Да, примени! Да саопшти другима њихову моћ и силину јер очигледно заборавише.

Учимо ли у школама да чујемо? Не да слушамо, већ да чујемо? Учимо ли да видимо, не само да гледамо? Осетимо пулсирајућу енергију Космоса пред којим смо сви једнаки. И тако бедно минијатурни. Шта је са нашим енергијама, синергијама, саосећањем? Где се то денуло..?

Заједничким снагама можемо направити помак, дати нову дубину ситуацији. Емоционално, духовно, универзално. Непрекидно расте и скупља се, попуут људског срца. Од инфрацрвене до ултраљубичасте, траје. Одувек. А по свој прилици планира још дуго. Шта нам друго остаје него да се ослободимо досадних илузија о имагинарним вредностима и живота под стакленим звоном?

Нико нам слободу није одузео, сами себи заковасмо лисице на руке. Везани смо, па шта? Летимо. Умом. До те дуге од седам боја и назад. Промењени. Лепши. Храбрији!

Први корак смо начинили кад смо се престали бојати мрака. Није тако тешко упалити светло, зар не?

 

Leave a Reply

Close Menu