ТАЧКА

Не достижу све боје пун тон истовремено. Неке су тврдоглавије, па им до циља треба више понављања; док друге, надомак циља, бивају задовољније брже га достижући.

Разлика је можда у приступу? Због чега плава боја носи више енергије од црвене? Зашто брже стиже до циља, да ли је, као виша, ближа небу?

 

Црвена као боја материјалног и ближег земљи, опипљивог. Талас који дуже путује, прожимајући. Ватра као мушки принцип кинеске митологије?

Неретко плава крв беше симбол аристократије, као потпуно одсуство људске, сељачке крви црвене. Лажно поистовећивање са божанским…

 

Зашто су људско ухо и око ограничени, осакаћени и ускраћени за огроман део природних таласа, било звучних, било светлосних? Дат нам је мали нокат, а жељни смо целе шаке. Пружен нам делић да заголица машту, и остави нас у вечном плачу и немоћи. Деца универзума, недовољно стасала да се попну уз високе степенице живота. Одважити се, значу бити скраћен за главу. Чине нам услугу мислећи да наносе зло. Знамо да нас не могу уништити. Учили смо: „Енергија се не може уништити ни створити; може само прелазити из једног облика у други.“ Ма није могуће?!

 

Толика опседнутост смрћу, том непознатом претакању из шупљег у празно, исцрпљује. Увек нас занима шта је са оне стране тарабе – а у сопственом дворишту нас кукољ појео.

Енергија, бивајући свеприсутна задаје нам мука колико и радости. Треба се изборити са усисивачима исте, а чувати оне који нам је обнављају.

 

Боје собом носе властиту енергију, попут моћи коју на људе преносе. Да ли ће она бити хипнотишуће-паралишућа или пак покретачка зависи од нас самих.

Од искона људска цивилизација бележи јаку повезаност са бојама, тражећи од њих помоћ у стањима кризе. Афричка племена и дан-данас познају ту магичну тајну, која им иницијацијским, најбржим путем до Бога пуни животе радошћу. Безбрижни као деца, прихватају свој задатак без крајње намере, знајућу да је њихово царство Небеско. Терање злих духова покретом, музиком и плесом уз комаде тканина јарких боја – учи нас о животу боље него каква школа.

 

Повезаност, уплив у реку која синхронизовано тече; Ватра која у души пламти попут малог личног Сунца које греје и храни, бивајући непресушни извор инспирације као и коначно исходиште.

У зори леже узори. Бесконачност лежи у тачки. Ето зато она нема димензија! Јер јој граница нема, а и није материјална.

Не разводњавајмо се, него се згуснимо у тачку и славимо живот!

 

Leave a Reply

Close Menu