НАСЛЕЂЕ ГОСПОДИНА Х.

 

Сви људски закони налазе упориште у оном божанском, једном и недељивом.

„Очи и уши су људима рђави сведоци ако имају варварске душе.“

Какви људи нас уче животу? И добри и зли.Учећи нас како не треба чинити, свакако нас оспособљавају за неко ново сутра. Преплитање, надовезивање и усаглашавање сличица из живота као какав добро усклађен оркестар функционише. Пролазимо кроз мрачне шумовите пределе крчећи себи пут ка Сунцу, ка излазу из помрчине. Када се напослетку нађемо на пропланку обасјани Његовом величанственом светлошћу, сузних очију дижемо руке увис, а тужни вапај вечитог путника се пролама ливадом: „Зашто не видим ништа?!“

Једино чистом, безазленом детињом душом можемо примити мелодију Универзума који непрекидно одашиље своју енергију; отворивши што више својих очију, оспособимо их да виде онако како јесте; оставимо по страни тужне баљезгарије измаштане да нас збуне, заведу и однесу у неповрат, отимајући нам ово мало животног жара који вечно у нама тиња. Ако смо ваљани слушаоци, кашће нам се само.

Да ли се живот свакодневно улива у реку смрти, или обратно? Зашто их не можемо прихватити као две нераздвојиве стране једног целог које се непрестано надмудрују? Бивајући живи, свакодневно општимо са смрћу, док при сваком додиру остајемо застрашени. У исто време нас плашећи, интригира нас и узбуђује непознато, далеко и неосветљено поглавље нашег пута. Људи као маса, гомила – својим мислима телима и енергијама стварају чудовиште страшније од Хидре; креирајући му уз то властиту „памет“.

Поистовећивање и приклањанње маси не води ничему. Осим додатном пражњењу опустеле нам душе. Уместо да је хранимо и негујемо Божанским врлинама, радије се одлучујемо да је повређујемо  распарчавамо и мрвимо до краја. А кад крај дође, јадикујемо над проћерданом судбином кунући шепавог старца под именом Усуд. Срећна Звезда или не, наша је. Рогата, заслепљујућа и ужарена. Усудимо се да је дотакнемо. Физички бол је свакако пролазна ствар…

Једно исто, кад згледамо са лица и наличја, добијамо две опречности.

„Море је најчистија и најпрљавија вода: рибама је питка и спасоносна, људима непитка и убиствена.“

И опет, све се своди на циклусе. Биле то месечеве мене, условљавајући периоде плиме и осеке, валови који доносе и односе; био то периодични цвркут птица – све се своди на савршено уређене цикличне појаве. Добро и лоше се смењују, у ритму пратећи једно друго, плешући вечни плес смрти или живота?

Ипак су „на ободу круга на истом месту почетак и крај“…

 

*   *   *

 

Души (Ватри) је смрт да постане вода али је зато од воде настала.

Уливајући се у вечну реку, враћа се оном од чега је потекла. Душа је за тело везана попут мајке за дете – чим се оно озледи или падне, она притрчава саосећајући. Са тугом у срцу зна да га једног дана мора напустити.

 

*   *   *

 

„Богу је све лепо и добро и праведно, само што су људи схватили једно као неправедно а друго као праведно.“

Да извитоперимо и тобоже окренемо себи у корист ужа нам је специјалност. Самообмањујући се, сматрамо како смо јако паметни. И не хајемо ни за шта сем тога. Обожавамо да доносимо ингениозне закључке, дефинишемо ствари по сопственом нахођењу. Не презамо ни пред чим. Уместо да мозак користимо за оснаживање врлина и јачање умне снаге, ми га умарамо трпањем непотребних информација које нити разумемо, нити желимо. Вођени страстима отимамо Аполонове узде и невешто покушавамо да водимо Небеске кочије. Па није то наш посао..!

 

*   *   *

 

„Све што гамиже, ударац бича изгони на пашу.“

Оштрим и чистим језиком нас саветује господин Х. Када се пробудимо, дигнемо на ноге и освестимо – сусрешћемо се са себи равнима и слободно дисати. Усправимо се и нешто преузмимо са својим животом. Немамо бадава кичму као стуб организма. Ако се саплетемо о свој понос и паднемо, носем се директно забадамо у земљу. Земљу свиње рију…

Свест као људским душама нам је пружена да схватимо оно што је у нашој моћи. Не преко тога! Налажење равотеже је тешка мука…

 

*   *   *

 

„Душе осећају мирис у Хаду.“

Мирис, као најсуптилније чуло, нас повезује са сећањима. Успомене као есенције животне искре, урезују нам се у сећање тако живо и јасно, импресивно. Танана а жилава веза постоји са оностраним. Говори се о души и колективном сећању, знању; такође њеном индивидуалном. Забележени сегменти живота поседују мирисе, који их одређују попут чвора на марамици. Подсетник, да се никад не заборави!

 

 

 

 

Leave a Reply

Close Menu