Princ na belom konju

Zašto umor toliko deformiše, menja i obuzima, možemo reći isisava sve dobro i valjano iz čoveka? Ponekad se treba odupreti, osvestiti se, reći „ne!“ i dići glavu pre nego umor savlada. Nekada nam je pomoćnik – opominje nas da idemo polagano, obnovimo životnu energiju preko potrebu i nastavimo dalje. Lako je okliznuti se. Ruka ponekad savršeno razume i sluša, klizi bez ijednog zakrčenja ili zastoja na putu (istine?) Šta se onda događa kada se masa nerazumljivih glasova pretače u galamu mešajući se sa muzikom, glasno opominjući „OSVESTI SE!“? Kako opravdati svoje mesto postojanjem, ako se uporno otimamo i često nesuvislo skrećemo sa pravog puta? Naš put je vazda krivudav, vodi kroz pustinju i prašumu, i šta nas na kraju čeka, čemu se nadati? Milostivom licu Boga koji nas pogledom miluje? I opet beže reči, misli se jure u krug, a mi nepomično stojimo u vrtlogu strasti. Čekamo, čekamo… Princ na belom konju – naš spasitelj dolazi. Možda se ipak mimoiđemo. Pomoć nam je potrebna, da li je želimo?

Leave a Reply

Close Menu