ВЕЛИКА ВОДА

ВЕЛИКА ВОДА

Гуше све неизговорене речи. Оне су ту, стоје као енергија која се копрца и жели да избије. Откуда им толика снага? Као одговарајући преносиоци мисли труде се да не разочарају. Па ипак, неретко направе лом својом силном неартикулисаном снагом. Одакле долазе наши мали посетиоци? И да ли се, бивајући изговорене, тамо и враћају? И упорно делимо свет на овај и онај, леви и десни, мушки и женски. Могли бисмо се бавити појмом дуалности универзума, да нас мало више не заокупља појам јединства. Једног јединог и целог, недељивог. Постићи јединство у оваквом нам познатом (?) свету, растрзаном и рашчлањеном, делује као немогућа мисија. Проналажење равнотеже је можда најтежа ствар. Како се отргнути и не потпасти под утицај демона и разних приказа које нас скрећу са пута и отуђују нас, водећи се оном старом – Завади па владај?

За почетак, да би нам било јасно како нешто урадити, морамо одговорити на пар питања – шта радимо и због чега, зашто? При враћању на прави колосек помаже јасно и гласно објашњење неког дела. Илити – Шта, забога, радимо?

И опет покушавају да нас омету допадљиви насртљивци. Одвајамо важно од неважног. Инстинктивно осећајући, некоме се предајемо, док друге одбијамо.

Поверити се и осветлити се искрено. Представити се, поклонити и почети. Упознати се са сликом као представом себе или околине? Можда је ипак однос, спона између НАС и ЊЕ. Да ли смо сами на том путовању? Идемо ли неистраженим стазама које пак многи пре нас утабаше? Сваки пут се чини да почињемо изнова. Репетиција као таква убија. Полако омекшава и раствара наше телесно, емотивно, ментално. Вртење у круг без видног напретка бива право мучење. Опчињени бајкама у којима, прошавши кроз разне муке, главни јунак добија све заслужено, од злата преко дворца до жене свог живота – маштамо како се и нама смеши чаробна будућност. Стављајући се у улогу модерног Херкула прихватамо 12 задатака и бацамо се на муке јуначке. Не треба нам нико да нам под нокте забија клинове – сами смо се у томе већ извештили! Толико смо огрезли у својој патњи да не видимо како Хере нема. Нема! Зашто бисмо прихватили свој крст и носили га достојанствено, када имамо права да будемо Исус Христ лично? Не знам зашто толико популарно бива то захтевање права… У основним школама одмалена ђаке уче која су њихова. Где су ту обавезе? Где су труд и преданост? Стално грабити и тражити још. И још. „Ако не узмете кајаћете се. Ако узмете кајаћете се.“ Где се ова магична игра завршава? Као деца смо се знали радовати и смејати малим стварима. Измишљали игре док смо жвакали колаче од блата. Тукли се и мирили. Знали смо да заплачемо, али не да кмезимо. Загрљај је био част. Одрастајући бива све теже. Усидрени у своју сигурну луку без дашка ветра и таласа љуљушкамо се и сањамо о бољем сутра. Увек од понедељка и првог у месецу. Бројимо и штедимо новац. Маштамо о великој лови, о глупим, беспотребним луксузима који нас наизглед приближавају нама самима и нашој суштини бића.

Постаје императив: „Издвојимо време само за себе!“ Па побогу, све време које имамо је наше, јер га ми проводимо и испуњавамо животом! Или просто није ничије, зависи у које време верујете. Оно једно, јединствено, које се у тачку стапа са импулсом универзума или неко друго, лично… Бесправедно додељена бездимензионалност тачки. Као скуп свега и свачега заслужила је бар мало поштовања.  

Да ли су боје прошле боље? Могу ли се описати речима, опевати онима који не виде? Осећао ли је Вишњић пуноћу скерлета? Књижевност, проза најпре, крцата је симболима које боје дочаравају. Оне живе. Дишу и пулсирају, уливајући се у вечну реку живота, као песму без краја. Негодујући, одбацујемо љигаве и сентименталне исказе, поредећи их са сладуњавом и патетичном љубавном песмом. Изгарајући од жеље, нестрпљиво и халапљиво грабимо забрањени колач пре вечере. Куда нас то води? Понекад залутамо збуњени.

Али Велика вода несумњиво надолази. Да ли ћемо је пустити да нам уђе у плућа?

Толико мучења, ратова и глади. Ипак се Онај горе враголасто смеши. Зна да шта је од природе природи се и враћа. 

И тачка.

Leave a Reply

Your email address will not be published.